Са неколико колега на послу јуче сам сат или два разговарала – о књигама и читању. Они који би застали да нас чују могли су наш разговор интерпретирати као неадекватан – у времену када је нешто друго приоритет. Али не, ништа не може имати превласт над човековим – покаткад – бедним животом до загледаност у даљине. Небо над нама мора бити звездано, иначе ће нам пут бити мрачан.
Никада нисам довела у питање значај књижевности, нарочито поезије, за сваку душу, посебно у критичним цивилизацијским тренуцима. Мислим да разговор на ту тему никада није неадекватан – неки у њему учествују јер су као свој на своме; други ћутећи упијају, налазећи сигурно нешто за себе; а трећи, због неукости, можда оставе утисак да нас гледају презривим погледом, ал о томе после мисле, мада задрже портрет презрења како би остали доследни себи и свом образовању/необразовању. Засигурно не постоји човек који тај разговор не чује ако га чује или на његове таласе остане равнодушан. То и јесте лепота која неизоставно спасава свет откад постоји човечанство. Ја читав живот живим с тим уверењем и, с година и искуством, оно је све јаче.
На захтев Марије Крунић, једне од уредника часописа, и као допуна одговору Анђели Радуловић, која ме је питала шта мислим о томе што жели да студира општу књижевност данас, покушаћу да објасним како је књижевност утицала на мене:
Све је почело жељом и великим ентузијазмом, утоплиле су ме људске судбине о којима сам читала у детињству, које за мене није било ни лако ни лепо. Још као бруцош морала сам да одговорим кондуктеру шта ћу данас-сутра са мојим факултетом, јер нам се маркица за вожњу налазила у индексу, те је он био изложен разним погледима и коментарима.
И тада је био, а и сада мој је одговор исти:
Књижевност ми није донела материјално богатство у материјалистичком свету. Није ме у том смислу ни разочарала, јер сам одувек и знала и осећала да смирај не доноси ништа што можеш да дотакнеш (осим загрљаја); али ме је заувек купила својим уточиштем и разумевањем. Тешко ме је било поколебати у ономе што желим и мислим, па макар и остала сама у свом виђењу. На дуже стазе гледано, веома важна особина човека је истрајност и самопоуздање. У књигама налазите разне јунаке, изопштене, отуђене, напредне, те то искуство стечено кроз литературу има дијамантску вредност. Али не читају сви. То је, онда, још једна привилегија за вас, јер осећате супериорност у складиштењу животног искуства и познавању људи. То делује као ваша тајна, кец у рукаву, док стрпљиво чекате да се гласови већине стишају и време покаже оно што треба. А кад и тај тренутак дође, он је свечан у сваком смислу – вама показује да је богатство у начитаности, чврстини карактера и непоколебљивости (не мешати је са тврдоглавошћу!), а ваша сапутница – књига, потврђује се као непролазна вредност у свету где се појмови вредност и цена бркају.
Књижевност се ненаметљиво нуди и дама никад неће престати да буде. Уколико у души гајите рафинман који вас вуче књижевности, претворите га у страст, која ће постати врлина.
проф. Данијела Вујетић