Центар града, најпознатије позориште у Европи, али – затворено!
Сведоци смо да је епидемија потпуно изменила редован ток живота, али значи ли то да као друштво треба потпуно да деградирамо, да би се увидела грешка вишемесечног затварања ових установа, док су неке друге радиле безусловно?
У време када је било потребно жртвовати нешто по сваку цену − жртвовано је управо оно − позориште.
Представља ли место где људи под маскама, на одстојању (празно место између), у тишини посматрају представу толику опасност од ширења заразе?
Можда је по среди нешто сасвим друго – демонстрирање силе и моћи под кринком епидемије, док су политичке кампање, избори, гласање одржавани као да се ништа не дешава. Проблем је у пристајању друштва на све што нам се каже, јер „увек може горе”.
Међутим, опште је мишљење да је позориште стециште високог друштва и образовања, док „обичан народ” ту и не крочи. Ово је време када се сви боре за преживљавање и своју егзистенцију чувају на сваки могући начин, тако да је позориште сада кућа за залутале, за оне у којима је још мало душе која тражи искрене емоције, катарзу, уметност.
Друштво нуди само оно за шта мисли да је преко потребно, само оно што ће нас привидно учинити испуњенима и срећнима, док се оно унутрашње занемарује. И у том сталном нагону за преживљавањем и за одржањем, људи заборављају на духовну опустошеност свога бића. Само се ретки сете да је често оно како се осећамо битније од онога како изгледамо, живимо и трајемо. Јер у данашње време, више него икада, људи прихватају само оно што им је дато, само оно без чега се не може, а не чују крике у себи који очајнички дозивају било какву прилику стварног испуњења. Задовољавају се оним основним, испуњавају најосновније потребе да би се осетили живим. Мислимо да смо еволуирали, да нас много тога дели од животиња, али размислите − само животиње живе да би испуниле основне нагоне. Људима треба нешто више. Нешто што ће оживети давно уснулу жељу у њима. Нешто што ће разбуктати ватру која се полако гаси у свима нама. Нешто да изазове пожар емоција, пожар оног људског што је скривено иза ове тако искривљене слике нас.
Тако позориште изгледа као борац, који под кишом удараца само диже руке, безуспешно покушавајући да се одбрани, а када гард буде спуштен, чекаће нас оно што смо све време покушавали да избегнемо − тужна слика онога за шта смо сами одговорни.
Зато је и више него очигледно да ове занемарене институције чекају своју пропаст, која и није баш тако далека.
Катарина Урлић 4/3