(Приручник за полазнике и остале)
Разлози због којих треба одлазити у позориште:
1. Да бисмо се лепо обукли и понашали – у позориште одлазимо пристојно одевени јер тиме показујемо поштовање према институцији позоришта, своју културу и стил. Такође, постоји култура понашања публике – у позоришту се не разговара, не иде болестан, не једу семенке или било шта друго, не пију напици.
2. Да бисмо се лепше и културније осећали – после сваке одгледане представе осећамо се богатије за једно искуство и културни догађај, испуњеније јер смо увидели да оно чему смо размишљали није само наша мисао и оно што нас оптерећује и мучи није само наш проблем; осећамо се културније и садржајније јер имамо тему тј. културни садржај о коме можемо разговарати са нашим пријатељима и познаницима. Посета позоришту нам пружа осећај сигурности јер можемо да кажемо да смо нешто добро урадили за себе, своју културу и образовање.
3. Да бисмо се упознали са светом туђих мисли, идеја и осећања – позориште нам омогућава да видимо како су редитељи и сценаристи драматизовали неки комад који смо читали, како су глумци својом сопственом емоцијом и интерпретацијом представили лик који тумаче, изнели одређену ситуацију, пренели нам тугу, бол, радост, вербалном и невербалном комуникацијом. Такође, велики број позоришта у нашем граду нам пружа могућност да за исти комад погледамо различита извођења и тиме се упознамо са богатством различитих људских индивидуалности.
4. Да бисмо постали образованији и бољи људи – позориште нам шири видике. Помаже нам да се упознамо са различитим уметностима, представља нам глуму, игру, песму, плес, костиме, сцену… Представља нам различита књижевна дела, дочарава различита прошла времена, размишљања, друштва, појединце. Гледајући све то постајемо разумнији, толерантнији, мање осуђујемо, више разумемо друге другачије од нас, имамо више искуства, више размишљамо и мање грешимо. Једноставно постајемо бољи људи.
Страница из Радмилиног дневника
Још увек размишљам о њој, о Жаби. Натера ме Годрана синоћ некако, да би ме орасположила, да се лепо обучем и кренем у Атеље. „Уживаћеш”, каже, „ја сам је гледала два пута и сада идем поново ме учини још бољом особом.” Публика седи на сцени, осећа се блискост, одавно је нисам осетила и већ ми је боље. Излази Емир Хаџихафизбеговић, глуми Зека, који болује од последица рата. Мало говори, много шета. Научих да и то много значи, човек и тако говори. Још увек мислим о томе. Својим послератним траумама представља ми рат, и својим навикама и веровањима његовом тло, Босну. Излази брат. Не разумеју се. И не чују. Идентична ситуација као моја. Подсетио ме је да нисам сама у ономе што ми се догађа, ни прва, ни једина. О томе размишљам цели дан. Журим да не погрешим као он. Говорићу људима да рат ништа добро не доноси. То потпуно осетих и научих синоћ. Многи су плакали, то је катарза, сада им је сигурно боље. Идем да разговарам са људима о глуми, о скромној берберници, о професору књижевности који својим духом уздиже Зекову личност… Идем да многе што пре упутим да је одгледају и да им оставим што мање времена да погреше. Сутра ја водим Радмилу. Писаћу ти о новом позоришту. А сад одох да говорим са људима. Чини ми се као да желим да живим.
Ево малог прилога и дивне успомене да се не заборави!
проф. Данијела Вујетић