Образовно-креативни центар РЕСТАРТ расписао је Међународни дечји литерарни конкурс под називом Дај ми крила један круг. Конкурс је био је отворен од 15. марта до 21. јуна 2021.године. Тема конкурса била је: Птице, те је у складу са тиме требало написати кратку причу у којој би главни актер била птица, или би учесници преко метафоре птице објаснили свој став о свету у коме се налазе и о животу уопште. Прича ученице наше школе Нине Лабус, на конкурсу је награђена првим местом, што је за нас велика част. У наставку ћете имати прилике да прочитате Нинину причу.
Гледаш ме. Ишчекујеш. Залепршаш крилима на сваки мој покрет. Пажљиво прилазиш мрвицама које ти бацам. А када видиш да немам више ништа за тебе, одлазиш. Можда заувек. Можда те опет сретнем, али мој узбуркани ум те неће препознати, бићеш само једна од милион мени истих, а опет тако посебних и јединствених. Можда ти препознаш мене. Шта ли се крије иза очију једне вране?
У буци других да ли сам једина која чује твој глас, док летиш изнад те столетне, камените цркве? Кругови које правиш су савршени и рута је сваки пут иста. Круг, па застанеш. Круг, па застанеш. Слећеш на стари, лимени крст на врху цркве и чекаш. Изгледаш неустрашиво, чекајући само теби знане хоризонте и видике. Чекајући само теби знане људе и облаке. Јер теби припадају два света, онај земаљски, који делим са тобом, и небо, које ће ми увек бити непознаница. Ти животариш међу нама људима и надохват си нам руке, иако те углавном не примећујемо и допуштамо ти да се уклопиш у нашу свакодневицу, али си истовремено тако узвишена и далека док крилима параш облаке. Одлучујеш да је доста чекања и да је време да поново облетиш стари, божји храм. А при сваком новом узлетању крик се проломи из твог грла и запара моје уши. Међутим, други не маре за то, само седе мирно, свако са својм птицом и летом у мислима. Правим се да ми смета твој звук, али се молим да не одеш јер си мој подсетник да свет постоји и изван ове учионице у којој време стаје. Мој си подсетник да изван зидина школе могу да полетим. Подсетник си да је будућност негде високо, изван погледа, где само твоја крила могу да досегну.
Лети тајанствена, црна птицо, али подари ми макар једно перо, макар један делић истине. Слетела си ми у сан, тихо кљуцнула прозор моје маште и крилом заголицала моје мисли. Прозор је сада широм отворен, мисли разигране, али ми стално измичеш. Сада сваке ноћи сањам широка пространства и вртоглаво плаветнило, док летећи покушавам да те ухватим. И таман када помислим да сам ти близу, будим се.
Толико мистерија носиш на својим црним крилима. Када би ми дала да завирим у бар једну од њих. Да ли си најпаметнија од свих птица које су се икада винуле у небо? Да ли си бесмртна међу смртницима? Да ли је и за тебе небо, којим корачаш, плаво; шуме, које прелећеш, зелене; а Сунце, које ти пече очи, жуто? Да ли стварно памтиш моје лице или сам за тебе само обрис насликан у мозаику ужурбане гомиле? Хиљаду „да ли” и готово ниједан одговор.
Лети тајанствена, црна птицо, али подари ми крила на макар један круг и дозволи ми да облетим лавиринте твојих тајни.