Неко би посматрајући време у коме живимо, време пандемије, могао рећи да је то истовремено живот изопштене стварности.
Истина. Али, да ли се то време може посматрати и као суочавање са реалношћу − са истинским вредностима живота и са стварношћу која је ту тик до нас, а ми је ненамерно или намерно не примећујемо.
Једном сам негде прочитала да ако овај свет икада пропадне, да то неће бити због лоших људи који чине зло, већ због добрих људи који стоје са стране и не чине ништа.
Чинити добро је у људској природи. Доброта укључује милосрђе и истину, она је израз љубави. Она нам даје снагу и покреће човека да чини оно што је корисно за људе који га окружују. Добар човек је праведан, непристрасан и морално исправан, али је пре свега особа која има разумевања и саосећајности.
Не постоји подела на мала и велика добра дела јер сва су она подједнако важна и по неком неписаном правилу, почетак су или наставак нечег лепог.
А шта значи чинити истински добра дела?
То значи − бити волонтер.
Ко су волонтери?
То су они млади људи који су с почетка пандемије, прво самоиницијативно, а нешто касније и организовано удружени у волонтерским заједницама, помагали најстаријим суграђанима којима је било онемогућено кретање услед епидемиолошке ситуације. Тихо, скоро нечујно, покуцали су прво на врата својих комшија. Могли сте их видети у апотекама и у дугачким редовима испред продавница. То су они млади људи који су у својим рукама носили више кеса, пренатрпани и ужурбани. То су клинци из нашег краја, који су више пута дневно шетали истовремено и неколико кућних љубимаца. То су они који су у брзини листали спискове обавеза на својим мобилним телефонима забринути да нису нешто заборавили, јер дан је кратак, а већ сутра креће нови круг, па вреди бити спреман на време. То су они којима сте некада у пролазу могли видети сузе у очима јер су пре само неколико тренутака, на нечијим вратима, били затечени призором огољеног материјалног сиромаштва. Тада би задржавајући ону кнедлу од туге у грлу, истрчали на улицу, поражени мишљу да не могу помоћи више од оног што већ јесу.
Али оно по чему их је било најлакше препознати био је осмех, велики, најискренији, који долази из пуног срца, јер они су проналазачи давно заборављених душа. Осим основних животних намирница на скоро заборављеним адресама, на вратима су остављали наду. Усамљене су подсетили на љубав сопствене деце, давно исељене по туђим земљама, на унуке које још увек нису ни упознали.
Они су их на тренутак вратили у њихову младост. Утешили су их, пружајући им олакшање. Помогли су им да савладају страх и неверицу. Сазнали су како оно што је далеко, одједном изгледа блиско, а туђе – сродно. И по први пут, након толико дуго времена, пружeно им је поштовање. Сада са мање страха отварају врата свог стана, знајући да је пожртвованост волонтера залог за сва времена. А сада бих вас замолила да након читања ових редова, на тренутак затворите очи и замислите људе који управо сада у тишини свог дома, у беспарици и самоћи носе бреме свакодневице. Има их много, превише. За такве људе време не постоји. Покуцајте на њихова врата. Пробудите њихове тишине. Упутите им за почетак топлу реч, јер верујте, та реч некада вреди више од живота.
Прикључите се великој породици волонтера. Све информације у вези са овом и другим сличним делатностима можете наћи на сајту http://www.volonter.rs.
Тара Станковић 4/1