„Када нам глас и дах пресече рафал, кад нам срце заустави метак, тај мук који после тога настане, то није природна тишина… то је нешто од чега свет истовремено заћути… и одјекује.”
Овако почиње прича о масакру у Крагујевцу 21. октобра 1941. године. Ова реченица која је описала сва осећања, преузета је из документарног филма „Србија већа од страха. Предавање о тишини професора Павловића”. Филм је пуштен у нашој школи само неколико дана након осамдесетогодишњице овог догађаја, 25. октобра 2021. године. Како се и шта збило тада, откривамо помоћу четири карактера који приповедају своје искуствo у овом хорору. То су: убијени професор Павловић, немачки официр, мајка чији је син убијен и ученик који је преживео стрељање. Поентом јак, чињеничан и пун емоција, филм је пресецао дах и убрзавао откуцаје срца свих присутних. На сваког убијеног Немца, на смрт је осуђено 100 српских недужних цивила, а за сваког рањеног Немца, 50 Срба ће искусити исту судбину смрти. Када је понестало цивила, ученици су били ти који ће допунити бројку до одређене 2300. Као да је нечији живот много вреднији од неког другог.
Осамдесет година касније ученици се питају шта би они урадили и како би реаговали да су извучени са часа и гурнути у ред за смрт. Шта ти пролази кроз главу у последњим часовима? Да ли жалиш другове у реду испред тебе и болно се присећаш ваших успомена? Да ли ти искаче читав живот пред очима? Све што си хтео да постигнеш, о чему си сањао, а неко други је хладно одредио да нећеш стићи… Размишљаш ли о породици коју остављаш иза себе ћутећи? Шта си све могао другачије? Шта све желиш да им кажеш? И тако ред одмиче, један по један пада, чини се да ту смрт дође као олакшање…
А они који остају? Не остају они сами, остају са вечним болом, тражећи излаз.
Овакве тероре не треба приписивати данашњим народима и људима, јер су их учинили њихови претходници. Али их такође никако не смемо препустити забораву! Само тако поштујемо наше претходнике, њихове животе, и памтимо зашто су их завршили истовремено градећи боље, човечније односе. Осуђивати и не мрзети међусобно се не искључују.
Андреа Томић III-6
