Прва година, први дан у новој школи. Не познајемо никога из одељења, не познајемо професоре и не знамо где је која учионица. Излазимо из школе и видимо трећаке како играју фудбал. Започнемо разговор на ту тему и схватимо да нам се свима игра фудбал, па приђемо и питамо да играмо са њима. Ми против њих. У почетку бојажљиво и не знајући како ко игра, губимо пет према нула – а онда почињемо да играмо као екипа, мотивисано. Крајњи резултат – десет : пет у нашу корист. То је био тренутак у ком смо схватили да је то нешто нама свима заједничко, и да смо добри у томе. Већ следећег дана после школе остајемо у дворишту и узимамо лопту од професора – чекамо следеће одељење које има физичко. Још једна победа. Затим још једна. Настављамо да побеђујемо (ређе губимо) све до краја друге смене – када изморени и задовољни одлазимо кућама.
Од тог дана фудбал постаје део идентитета нашег одељења.
Увек са лоптом, на свим одморима истрчавамо у двориште да искористимо и тих пет минута – после школе сваки дан остајемо играјући. Када смо освојили турнир у фудбалу за другу годину, осећали смо се као да смо освојили светско првенство – противно свим шансама. Играмо и кошарку, и коцкице, али фудбал остаје као први. Фудбал је нешто по чему постајемо препознатљиви, нешто где после три године знамо тачно свачији начин игре, у чему је ко добар, у чему је лош. Наравно, фудбал је, као спорт у коме се доста трчи, одлична рекреација и после целодневне наставе веома пријатна физичка активност.
Током епидемије корона вируса, школа забрањује све спортове у дворишту и сали – како се вирус не би ширио. Претње укором и смањеном оценом из владања навеле су нас да се одморимо неколико дана, да потражимо терене ван школе, али опет најлакше је окупити се кад смо већ у школи, тако да смо врло брзо наставили. Због тих контаката били смо недељама у изолацији, јер обе групе буду ту бар једном недељно заједно. Поред свега тога, није ослабило усхићење када изађемо на терен, пред утакмицу, док играмо међу собом, па знамо и своју и другу екипу, и на крају, уморни и испуњени завршимо.
Тако је једно ИТ одељење, упркос очекивањима и осталих и нас самих, постало једно спортско одељење.
Милош Пањевац 4/9